Упознавање Баната

Поред многих акција и пројеката организованих од стране ,,Привредника“, штићеници и питомци овог фонда имају прилику да, и кроз разлчите излете и екскурзије, сазнају нешто ново, мало се растерете и лепо проведу.

Један од таквих догађаја, била је екскурзија 23.маја, претоплог суботњег дана, када је из Новог Сада кренуо аутобус пун младих људи. План пута је био да се посети Идвор, родно место великог научника Михајла Пупина и Галерија наивне уметности у Ковачици.

Сви смо били још помало поспани, док нас је још више успављивала непрегледна равница обасјана сунцем. Међутим, вожња није дуго трајала и убрзо смо се нашли у Идвору, сеоцету које је на нас оставило пријатан први утисак. Дочекао нас је чикица 70-тих година, занимљивог изгледа, чије нас је појављивање у први мах мало затекло, али касније сазнајемо да је то бивши сеоски учитељ и наш водич и домаћин, у чијем ћемо друштву и причама уживати и провести пријатне сате.

Кренули смо полако сеоском калдрмом до куће у којој је одрастао Михајло Пупин. Кућа је рестауирана да изгледа као из времена када је Пупин у њој боравио, а дугачки трем, одвојена мушка и женска соба, огњиште, старо покућство и намештај чинили су да кућа одише дахом прошлих времена.

Наш домаћин је, веома поштујући овог научника, цео живот провео проучавајући његов лик и дело, тако да нам је дуго држао пажњу причајући о његовом детињству, одрастању у тој кући, односу са родитељима…Из његових сликовитих описа јасно смо могли да замислимо хладне зимске ноћи и људе скупљене око огњишта, који причају најразличитије приче док мали Михајло упија сваку њихову реч.

Следећа станица је био Музеј Михајла Пупина у ком су изложени многи његови проналасци, фотографије родитеља и пријатеља, разне вредности које указују на његов живот. У пријатној хладовини музеја смо се задржали више него што смо планирали, док нас је наш приповедач вратио много година уназад, развијајући Пупинов живот од најранијих школских дана па све до његове смрти. Основна школа, интересовања, животне дилеме и прекретнице, одлазак у иностранство, Америка, Европа, однос са Теслом…Он је причао, а ми смо слушали…

И слушали бисмо и даље да није било време за полазак.

Кренули смо ка Ковачици, прелепом малом селу прошараном зеленилом. Сазнавши да овде живи 95%Словака, остали смо одушевљени њиховом вредноћом и педантношћу. Око нас су се простирале слатко окречене кућице, а испред сваке прелепо уређена башта, са јарко офарбаном клупом и мноштвом шареног цвећа. Трудили смо се да нам нешто не промакне док смо се приближавали Галерији наивне уметности.

О овој врсти уметности свако је био понешто чуо, али смо тек овде добили праве информације. Словачки народ је две стотине година неговао и очувао своју традицију, језик и културу, како би ми данас могли да уживамо у вредности и лепоти ових уметничких дела. Све слике су прикази из свакодневног живота, толико јасне, препуне боја да у први мах мислиш да гледаш илустрацију неке бајке. Сликане са толико детаља и пажње, заслужују да имају високо место у ликовној уметности.

Након разгледања галерије, наши домаћини су нас почастили штрудлама са сиром и маком које су нас подсетиле да смо већ огладнели.

На крају нашег излета, посетили смо и најстарију сликарку у селу, чија кућа и сама изгледа као мала приватна галерија, као и кућу човека који ручно израђује виолине. Он нам је објаснио да је процес израде виолине вештина, али и уметност. Посебна врста дрвета, птичји јавор, се годинама чува, излаже свим природним утицајима како би добила што лепше шаре и била спремна за обраду. Касније се сече, суши, лакира и претвара у врхунски инструмент.

Тешка срца смо напустили ово дрвено царство, састављено од ручно рађених огледала и изрезбарених комода, али смо морали кренути назад у Нови Сад, у нашу стварност.

Наша историја и наша земља имају много тога да понуде, а постоји толико предела које нисмо истражили и ствари које нисмо сазнали. А да бисмо сутра постали почасни грађани света, морамо прво спознати себе и своје корене.

Маријана Мајкић, студент 3. године права у Новом Саду, питомац „Привредника“